Leposavić, varoš tuge i nade

Leposavić – Iz varoši se već podigla magla, dok se okolna sela i brdo Kamilja na 910 metara nadmorske visine, gde je postavljen najveći pravoslavni krst na Kosovu i Metohiji, još guši u magli koja se ovde spusti već u oktobru i nestaje tek s početkom proleća. Ulazimo u Leposavić, grad na najsevernijoj tački severnog Kosova i Metohije.

Razmileli se ljudi, neki poslom, neki da vide šta se „novo događa”, dok kosovski policajci reklo bi se lenjo patroliraju glavnom Ulicom 24. novembra, koja ide do Doma zdravlja i pruža se dole ka pijaci, do magistralnog puta koji vodi iz pravca Kosovske Mitrovice ka prelazu Jarinje i centralnoj Srbiji.

Od Kosovske Mitrovice do varoši, kako Leposavić zovu seljani koji uglavnom na pijačni dan, četvrtkom, silaze u grad, ima 33 kilometra, a nekoliko kilometara manje deli ga od Raške, prvog grada u centralnoj Srbiji.

U samom centru, kojeg od davnina zovu „zevalište”, tik do opštinske zgrade koju su 26. maja zaposeli albanski „gradonačelnici”, na klupi zaselo dvoje.

Pod uslovom da mu ne objavimo puno ime i prezime, jedan od njih, kojem je oko 50 godina, pristaje da govori za novine.

– Obezglavljeni smo godinu dana, od kada su specijalne jedinice kosovske policije Rosu krenule u hajku, u lov na Srbe. Sve se okrenulo naopačke od kraja maja, kada su zauzeli opštinu suzavcem i šok bombama. Strepimo ko je sledeći, koga će da presretnu, da uhapse. Ali, mi odavde ne idemo. I gde da idemo – već razgovorljiviji priča za „Politiku” D. M., radnik „Trepče” koji je već nekoliko meseci „na rotaciji”, ali mu tamo radi i žena pa nekako krpe kraj s krajem.

Kaže da su se njegovi još pre skoro dva veka iz Ibarskog Kolašina doselili u jedno selo nadomak Leposavića, a pre toga su stigli iz Lijeve Rijeke, iz Crne Gore.

– Zar da ostavim sve, da ostavim pradedovinu i da idem odavde. Ovde sam završio školu, zaposlio se, oženio, stvorio porodicu. Da je dobro, nije. Ali mi nemamo kud i nećemo nikud – već se pridigao sa one klupe, tu na korak do vojnika Kfora koji obezbeđuju opštinsku zgradu, ispred koje se i dalje nalaze metalne prepreke na kojima od kraja maja stoje srpske trobojke.

Onaj koji sedi do njega, dobaci: „Svi ćemo niz Ibar!”

Preko puta opštinske zgrade, zeleni, plastični šator. Odmah iza je porta hrama Svetog Vasilija Ostroškog, crkve koja se uzdigla u nebo i koja oglašavanjem zvona u osam ujutru i pet popodne poziva na sabiranje.

Prvi put za poslednjih 20 i više godina centar Leposavića nije okićen za novogodišnje i božićne praznike.

– Još oplakujemo Igora Milenkovića i Bojana Mijailovića, koje ubiše u Banjskoj. Ostade petoro dece bez očeva. Tuga, ne samo za porodice, za Leposavić, nego i za ceo srpski narod – ustade sa klupe i onaj što reče: „Svi ćemo niz Ibar.”

Kažu, „uselili” se pored albanskog „gradonačelnika” u srpske kancelarije i „radnici” Srbi.

– Isteraše naše ljude, prikloniše se Albancima. Neka, ničija nije do zore – priključi nam se krupan, stasit čovek, koji ne htede da kaže kako mu je ime. I on radi u „Trepči”.

Pričaju da na ulicama nema onih što prodaju cigare, sklonili se posle upada Rosu u dva kioska u Kosovskoj Mitrovici, gde su oduzeli i kosovske i cigare sa srpskom markicom.

– Teško da ćete u nekoj prodavnici da nađete srpske cigare. Snalaze se ljudi, pa nekako donesu ove kosovske. Ali pod rizikom. Kako da pređu punkt u Bistrici, kad tamo zaustavljaju, pretresaju vas do gole kože, sa uperenim puškama. Evo, pre neki dan, mom drugu koji je imao ovlašćenje za auto, a na srpske tablice, kažu „ne važi ti to obično, daj međunarodno”. Ajde, budi pametan, šta da radiš – govori stasiti Srbin.

Spuštamo se ka nekadašnjem „hangaru”, gde su do 2016. bili raseljeni Romi iz Radničke ulice u Kosovskoj Mitrovici, iz mahale koja je brojala pet hiljada Roma i bila je najveća romska mahala na Balkanu.

Vidimo poznato lice. Prodaje pazarske „levis” farmerke, vunene čarape, po ceni od 600 dinara.

– Kako, bre, sestro, da preživimo. Ima nas 12 u jednoj sobi. Čekamo ove stanove koje prave za nas i za izbegle iz Hrvatske – govori u licu rumena Romkinja, naša stara poznanica koja godinama prodaje i na pijaci četvrtkom.

– Napiši, sestro, da nam Crveni krst bar hleb daje. Ako ništa drugo bar hleba da imamo – smeje se nudeći nam za džabe termo čarape.

Smejemo se, idemo ka naselju Tvrđan. Na tvrđanskom brdu, iz pravca Jarinja, pored nas protutnja oklopno vozilo Rosu. Inače, oni znaju da voze i 30 kilometara na sat, a teško onom ko ih pretekne.

Pružio se Leposavić ko na dlanu. Sa Kamilje pod odsjajem sunca blješti krst, visok 20 i širok 12 metara. Na magistrali tek pokoji auto i kamioni koji od polovine juna ne prevoze srpsku robu.

Već steže mraz, sunce zašlo za Rogoznu. Napuštamo Leposavić, koji je do 1. januara 1960. godine pripadao Raškoj oblasti. Znaju i ko ga je „predao Kosovu”.

Ovde ljudi veruju i prepričavanu da ga je „prodao i predao” jedan tada istaknuti političar „zarad mesta u parlamentu SFRJ”. Bio je delegiran iz leposavićke opštine, „a nikakvog dodira” sa ovom najsevernijom opštinom, drugoj po veličini, odmah iza Prizrena, nije imao.

Ivanovi zapisi sa izvora

Na putu srećemo kolegu Ivana Vučkovića, idejnog tvorca mnogobrojnih kulturnih manifestacija u Kulturnom centru „Sava Dečanac”, gde je i zaposlen.

Osmislio je i Nagradu „Sava Dečanac” pre pet godina, za izuzetne doprinose u kulturi leposavićke opštine. Bistu je radio samouki vajar, nedavno preminuli Dragan Novaković Beli iz Ibarske Slatine.

– Bio je izuzetan čovek, majstor svog zanata – govori Vučković, dobitnik dve Oktobarske nagrade koje dodeljuje opština Leposavić za doprinos u kulturi i razvoju medija. Već dve decenije kamerom beleži zaboravljene običaje, tradiciju srpskih sela, ne samo na severu Kosmeta već i na celoj teritoriji pokrajine.

– Deset godina sam radio serijal „Koreni”, a poslednjih deset „Zapisi sa izvora”. Prvo selo koje sam kamerom zabeležio je moje Gnježdane, a kada sam krenuo sa „Zapisima” ponovo sam iz Gnježdana prve snimke napravio. Vraćam se u skoro sva sela, a ono što me muči je sve manje ljudi u njima. Nekada je u selu mog oca, odakle su Vučkovići, bilo 20 Srba, sada tek četvoro – priča nam Ivan i dodaje da sada u pojedinim selima nema nikog, a negde tek po jedan čovek.

– Ognjišta se gase. A s obzirom na situaciju, nije svetla budućnost ni za kulturu. Nadamo se boljoj budućnosti, jer čovek zaboravi na sve kada dođe u bioskop ili pogleda neku pozorišnu predstavu, a mi smo ih nebrojeno imali – kazuje Ivan, otac troje dece, koji se u slobodno vreme bavi obradom drveta.