Najava Trećeg svetskog rata: SAD ulaze u rat u Ukrajini!

U SAD su izgleda definitivno rešili da se umešaju u rusko-ukrajinski sukob. Potvrda za to stigla je prošle nedelje najavama iz Vašingtona o spremnosti da se Kijevu isporuče naoružanje i druge vrste vojne pomoći vredni čak 40 milijardi dolara. Odgovarajućim ukazom predsednika Džozefa Bajdena potpisanim 9. maja, faktički je označena spremnost zapadne sile da pokrene novi Veliki rat, sličan onima koje je čovečanstvo iskusilo tokom 20. veka.

Razlika između prošlovekovnih vojnih ogledanja i ovog aktuelnog leži pre svega u činjenici da se, barem zasad, borbe odvijaju na teritoriji samo jedne države. Da li će tako i ostati, pokazaće naredne nedelje i meseci. Objektivno gledano, sve preko toga pretilo bi da kompletnu savremenu civilizaciju odvede direktno u sunovrat.

Ono, međutim, što je slično s prethodnim ratovima je činjenica da je i u ovaj sadašnji Rusija ušla neadekvatno pripremljena. Ovo se, naravno, ne odnosi na kvalitet naoružanja ili volju momaka u uniformama da obave zadati im posao, već na nedopustivu ležernost, reklo bi se – inat s kojim se u sve krenulo. Naime, već nekoliko dana po početku ofanzive na Ukrajinu postalo jasno da se stvari ne odvijaju prema zamisli Kremlja. Ovo je neke od generala na terenu koštalo „laskavih” titula, pa i još ponečeg.

Vratimo se suštini. U korenu ukrajinske sage nesumnjivo je oštro sučeljavanje dva primarna tumačenja predstojećih promena na globalnom nivou – ruskog, kao strane koja je iz svih dosadašnjih velikih ratova izlazila kao pobednica, i američkog, kao države koja se strogo držala principa da borbe ne vodi na sopstvenoj teritoriji i koja je, zahvaljujući tome, iz svih sukoba izvlačila najveću korist.

Za razliku od pomenutih, Evropljani koji su nevoljno upleteni u ukrajinska zbivanja nikako ne uspevaju da definišu sopstvenu poziciju. Zbunjenost potpirivana pritiscima s druge strane Atlantika, sećanje na sukobe iz prošlih vekova, odsustvo istinskih lidera, zastarela politička shvatanja, samozadovoljstvo proisteklo iz visokog standarda života… pretvaraju žitelje Starog kontinenta u neme posmatrače tragedije koja se zbiva u njihovom neposrednom komšiluku, a koja pogađa i njih. Udaljeni glas Vašingtona čuje se mnogo jasnije od glasova Pariza, Berlina, Rima, Madrida…

Evropljane ne pokreću ni pretnje predstojećom hladnom zimom, nestašicom hrane, energenata… Iako su mediji preplavljeni apokaliptičnim predviđanjima ilustrovanim fotografijama razrušenih ukrajinskih gradova, prizorima tela izginulih civila rasutih po tamošnjim drumovima, apelima unesrećenih…

Ućutali su se i uvek budni antiratni aktivisti. Kao da svi čekaju neki magičan trenutak posle kojeg će život biti vraćen u nekadašnju kolotečinu. I što je daleko opasnije, stiče se utisak da je Zapad spreman da zarad sopstvene sigurnosti žrtvuje celokupan ostatak čovečanstva.

Uverenost Moskve u brzu pobedu do sada je sasvim raspršena. Kao što je raspršeno i uverenje Vašingtona da svojim aktivnim delovanjem može stvari na bojištu da uvede u, za njega, prihvatljive tokove. Najsavremenije naoružanje, ono kojim se jednako diče i SAD i Rusija, ne da ne dobija rat, nego ga samo oteže. Najavljenih 40 milijardi pomoći Ukrajini neće u tom smislu ništa promeniti.

Ni ciljevi za koje se na terenu svakodnevno gube desetine ljudskih života, ruše gradovi i uništavaju industrijski kompleksi više nisu sasvim jasni. Jedino je izvesno da Ukrajina više nikada neće izgledati onako kako je izgledala 24. avgusta 1991, kada se Deklaracijom o nezavisnosti usvojenom u Vrhovnoj radi izdvojila iz dotadašnje sovjetske zajednice s Rusijom.

Tri decenije samostalnosti pokazale su da nova država, jednostavno, nije spremna za ulazak u međunarodnu zajednicu, za valjan opstanak. Nije izgrađen adekvatan osećaj za ravnopravnu komunikaciju sa ostatkom sveta, pa ni s neposrednim komšijama i doskorašnjom braćom. U trenutku kada su druge države sa istoka kontinenta, bivše članice nekadašnjeg Varšavskog pakta, već uveliko utabavale stazu ka zajedničkoj Evropi, Ukrajina je, voljno ili nevoljno, krenula – stranputicom.

Uostalom, postojbina Vladimira Horovica, Solomije Krušeljnicke, Vladimira i Vitalija Klička, Igora Sikorskog… do te mere je istorijski, genetski, privredno i na mnogo drugih načina bila povezana s Rusijom da je i sama želja za promenom od strane zapadnih partnera primana sa otvorenom skepsom. Umesto Ukrajine, za komunikaciju sa Evropom izborili su se Kina, Indija, Pakistan, Turska, arapske zemlje…

Nadležni u Kijevu, i dalje u velikoj meri vezani za Moskvu, jednostavno, nisu dorasli toj trci. Kao ni valjanom ratovanju zarad samodokazivanja.

Šta mislite o ovome?

Ostavite komentar